Last Thoughts on Woody Guthrie [Serbian translation]

Kada ti se spetlja glava ili ti utrne duh

Kad misliš da si prestar ili premlad suviše mudar

il glup

Kada izgubiš korak u jeku opšte frke

Ili u tromom gmizanju kad ispadneš iz trke

Kad počneš da dižeš ruke kad počnu svi da te plaše

Kad vino neće da ti dopre do ivice čaše

Kad grčiš jednu ruku a druga ti već klizi

Dok vetar duva s doka da se prosto pošizi

Kad tvojoj lokomotivi treba novoga žara

A tebe mrzi da se s ugljem bakćeš zbog gara

Kad ti je pločnik sve krivlji a ulica sve dalja

Kad kreneš unatraške mada znaš da ne valja

Kad nastupa samoća dok se povlači dan

Kad ti je sutrašnje jutro ko nedostižan san

Kad vidiš da ti uzde ispadaju iz ruke

I laso klizi jer ti se dlanovi znoje od muke

Kad tvoje osunčano bespuće i zelene tvoje doline

Postaju slepe ulice smetlišta večne tmine

Kad nebo vapi za vodom ili te poplava guši

Kada sevaju munje i grom se na tebe ruši

Kada prozori zveče krovovi cepte i ječe

Kad ti se čitav tvoj svet slama za jedno veče

Kada trenutke sunca smene sati oluje

I kad ti se neki put na samog sebe psuje

"Zašto mi niko ne reče da će biti ovako

Još onda kad se rodih čim sam prvi put plako"

Obliven hladnim znojem počneš da tražiš nešto

Što ti celog života za malo izmiče vešto

Ruke ti grabe prazninu do pasa si u buri

Dok sav svet gviri kroz prozor pilji u tebe i zuri

I ostavlja te draga i odleće bez traga

A srce ti je ko riba kad se za prženje vaga

Najteži čekić na noge ispuštaš sam iz ruku

Kad ti najviše treba i on ti pada na muku

I tvoja zvona zvone a ti ih ne možeš čuti

I zasipa te smeće i pogled ti se muti

A juče si dobio tri dame za badava

Jer su ti poturili svoj kare iz rukava

Tek sada te zbog toga spopala gadna ljutina

Kao na nekoj ludoj slici iz magacina

I dok se oko flipera gicaš kao prase u vreći

Nešto ti je na umu hteo bi nekom reći

Uklješteno u grlo pod pečatom u glavi

Legneš li samo još više tišti te to i davi

A ne možeš to reći ma kolko da se trudiš

Bojiš se zaboravićeš dođe ti da izludiš

Dok očima kolutaš čini ti se da plutaš i u isti mah te

Perjana uzglavlja žulje kao olovne plahte

Pred lavljom si čeljusti kao pred otvorenim grobom

Što zjapi i polako zatvara se pred tobom

Il ležiš potrbuške nazad ti vezane ruke

I kaješ se što srnu u poslednje okuke

I pitaš se šta radiš otkud ti u tom kutu

I na toj raskrsnici otkud ti na tom putu

Otkud na toj krivini

U tom vazduhu u tom prostoru

Otkud na toj čistini

Ko zna šta mi se piše upetljan sam sve više

Zašto koračam zašto trčim

Koje to puteve krčim

Šta to govorim šta to znam

Šta to hoću da dam

Dok sviram na gitari dok truskam bendžo stari

Uz mandolinu dok snevam u pesmi koju pevam

U melodiju koju pevušim rečima koje pišem

Rečima koje smišljam i u kojima dišem

U okeanu časova koje bez prestanka pijem

Koga to pomažem i šta to krijem

Šta to dajem i za šta hajem

I mada se boriš bez daha

Da odagnaš te misli ne daš da uzmu maha

I osvajaju teren korak po korak

Dok treptiš i ceptiš i sam si sebi gorak.

Pa ipak znaš zašto se vrzmaju oko tebe

I svaka čeka priliku da se o tebe ogrebe

Jer ih katkada čuješ kad gmižu sve bliže i bliže i već su tu

I zato strepiš da te ne ščepaju u snu

Pa skačeš sa postelje iz poslednjeg pogleda snova

Kao iz rova

Ali se ne sećaš i ne znaš šta se to zbi

Taj što je u snu zavrištao jesi li bio ti

I znaš da ti treba nešto potreba ti je preka

A znaš i da tome nema nikakvog leka

I da sve piće sveta zaustaviti neće

Krvoliptanje iz tvoga duha sve veće i veće

Da,nešto posebno tebi treba

Kao nekakav poklon s neba

Treba ti leteći voz tračnice uragana

Da te odbace nekud i vrate istog dana

Treba ti lokomotiva iz čijeg grotla cikloni

Duvaju gruvaju cijuču fijuću

Jer znaju tvoje muke i oni

Treba ti autobus što ne zna za podelu rasa

Što neće da ti se podsmeva zbog tvoga glasa

Tvog lica tvog izgleda tvoje kože tvog stava

Što će da vozi još dugo stavljaš ruku u vatru

Kad prođe moda žvaka kad se i poslednje satru

Treba ti nešto što će nova da otvori vrata

Da ti otkrije nešto iz sata

U sat viđano bezbroj puta

Treba ti nešto da ti otvori oči bar malo

Treba ti nešto da bi se znalo

Da si ti taj i niko drugi bar ovoga minuta

Kome pripada to mesto gde stojiš

Gde sediš gde hodaš gde opstojiš

Da te svet nije slomio

Nije te zgromio

Da te sve ovo nije naglo u ludilo

Ma koliko te puta na njega osudilo

Treba ti nešto posebno to ti treba

Da bi ti pružilo nadu preču od hleba

Ali je nada samo zvuk samo huk nekako tmio

Samo reč koju si možda rekao ili čuo

Iza nekoga ugla na vetrometini

U daljini

Tek to je ono što ti treba moj pobro

A nevolja je što i sam znaš to dobro

Jer čim ti duša za tim ožedni

Žmarci te prođu ledni

Jer to ne možeš naći ni na novčanici

Ni u robnim kućama ni na kosmičkoj stanici

Ni na mapama poslovnih dembelara

U koledžima bogatih ćurana

U holivudskim preparatima

Ni na polumračnoj sceni gde se satima

Krevelji neki tupan komičar neki bez dara

Tek da ti uzme malo para

A da bi sve bilo grešno

Tebi je to još smešno

Ne,to ne možeš naći na nekoj jahti ili u baru

Ni u otmenom budoaru

A pogotovu nemaš šansi ni iz daleka

Da nađeš to na odsečku svog čeka

Ne,to nije u glasinama koje pronose pojedinci

I nije u toliko reklamiranoj šminci

Ni u kućerinama što na kutije liče

Ni u dekolteima filmskih zvezda iz priče

To nećeš čuti na stadionu a ni u sali za karate

Ni od svog tate ni od Božić-Bate

To nije u spreju za kosu ni pod suknjom od cica

Ni u lutkama iz izloga u njuškama bez lica

Ni u sladunjavom glasu toj čokoladnoj laži

Što se šepuri u rođendanskoj ambalaži

Govoreći ti Vidi me što sam slatka

Vidi što mi je koža glatka

Vidi kako mi sija vidi kako to prija

Ume da se smeje i plače kada i ja

A ti i neznaš da li ičega ima

Pod tim trakama Pod frazama u njima

Ne,nećeš ti to naći ni danas ni bilo kog dana

Na trošnom stubištu ispred svog stana

Ni među ljudima od sirupa koji dostižu svoje vrhunce

Kupujući triput nedeljno nove naočari za sunce

Ni među generalima sa pedeset zvezdica na ramenima

Ni među senilnim šarlatanima s poznatim imenima

Koji bi te izdali za malo pića

Ili delić novčića

I koji dahću i brehću pa za tren ista spletka

Za tvojim leđima iz početka

Eh moj stari

Ti mešetari glavni govnari za sve stvari

Igraju igre i jedni s drugima izdižući se na petu

U svome trošnom svetu

A nećeš to naći ni međ nedarovitim budalama

Što se motaju po salama

Ili propisuju skroviti

Pravila za one što su daroviti

Nećeš to naći među takvima što misle d imaju dara

I da se svako lako vara

Što misle da se mora

Biti u žiži jer je to glavna fora

Tek da se malo otkače

Da neku ribu potkače

I da u letu maznu neku monetu

A ti besniš na sebe i lupaš nogom

"Što mora tako zar nikog nema pod bogom

Ko zna

Gde sam to ja

Blagi bože zar nema nikoga u blizini

Koji bi znao kako mi je

Sve mi se valjda samo to čini

Ali to nije tvoja igra nema tu tvoje krivice

Ne čuješ svoje ime ne vidiš svoje lice

I treba samo

Da odeš ko zna kamo

Al gde da tražiš tu nadu da se pred tobom stvori

Gde da tu svetiljku tražiš il sveću što još gori

Gde izvor nafte da šikne i da se razvijori

Gde da tražiš tu nadu a znaš negde je ima

Za brdima iza onoga dima

A samo se dve vrste puteve nogama tvojim predaju

Samo kroz dve vrste prozora oči ti mogu da gledaju

Samo dve vrste predvorja nozdrve tvoje opsedaju

Samo dve vrste kvaka

Može da takne i makne tvoja šaka

Možeš da odeš u neku crkvu Božjemu Sinu

Ili u Državnu bolnicu u Bruklinu

Naći ćeš boga u crkvi makar ga i ne mogo taći

A u Bruklinskoj bolnici ćeš Vudija Gatrija naći

I mada to mislim samo ja

A da li sam u pravu to je već drugo pitanje

Naći ćeš i jednog i drugog

U Velikom Kanjonu

U svitanje...

• Artist:Bob Dylan
• Album:The Bootleg Series, Vol 1-3: Rare & Unreleased 1961-1991 (1991)